U kontekstu rešavanja neslaganja, naročito kroz medijaciju, precizno razumevanje razlike između sukoba i spora od suštinskog je značaja, kako za stranke, tako i za njihove pravne zastupnike.
Sukob – temeljni nesklad u odnosima
Sukob predstavlja latentnu ili otvorenu tenziju između strana, koja proizlazi iz razlika u interesima, vrednostima, emocijama ili percepcijama. Ne mora biti formalizovan, niti vezan za konkretno pravno pitanje. Često se manifestuje kroz narušenu komunikaciju, pad poverenja i dugotrajnu nelagodnost u saradnji.
Spor – konkretizovan zahtev ili pravna pozicija
Spor nastaje kada jedna strana formuliše konkretan zahtev prema drugoj, često u pravnom ili ugovornom kontekstu.
Spor podrazumeva jasno izraženu poziciju (npr. potraživanje duga, raskid ugovora, imovinsku podelu). Može biti predmet sudskog ili arbitražnog postupka.
Uloga medijatora u ovoj distinkciji
Medijacija je naročito efikasna kada se koristi u fazi kada postoji sukob, ali još nije formalizovan kao spor. Tada su strane otvorenije za dijalog, a odnosi se mogu očuvati ili rekonstruisati.
Međutim, i kada je spor već formiran, medijacija omogućava da se sagledaju i dublji uzroci neslaganja, što doprinosi održivijim i celovitijim rešenjima.
Pravni i strateški značaj rane intervencije
Prepoznavanjem sukoba u ranoj fazi moguće je:
– preduprediti eskalaciju i troškove formalnog postupka,
– sačuvati odnos između strana (poslovni, porodični, kolegijalni),
– otvoriti prostor za kreativna, obostrano prihvatljiva rešenja.
Zaključak
Ne vodi svaki sukob do spora, ali svaki spor ima korene u nekadašnjem sukobu.
Razumevanje ove razlike omogućava pravnicima, strankama i medijatorima da izaberu odgovarajući trenutak i pristup za intervenciju.
Medijacija nudi dijalog upravo tamo gde postoji neizgovoreno, pogrešno protumačeno ili nedovoljno razjašnjeno.